Mangup nije baraba, nije bitanga, nije klošar. Mangup je kategorija u Beogradu, velika stvar. Neko ko će uvek da pomogne, kada niko drugi neće, neko ko brani žene od manijaka. Koji zna gde mu je mesto, koji ima neku svoju etiku i kodeks ponašanja, koji isto tako i voli da se pobije, kad treba. Svi beogradski mangupi odvozali su svoj "poslednji krug u Monci” i završili svoju priču, dok se mi svi i dalje nadamo sa nekom nostalgijom da će jednoga dana opet beogradskom kaldrmom šetati ljudi tog kova. Na žalost taj čuveni “romantičarski duh Beograda” je izgleda zauvek nestao.
,,Beogradski mangup je bio domaćinsko dete, onaj što kaže: ,,Ljubim ruke, komšija“ i trkne po kilo šećera kad zatreba. Mangupi imaju čuku. Vole sport. ‘Oće i da se pobiju, i da ukradu ponekad. Al’ da ne boli. I nisu cinkaroši… Ali, takvih više nema.“
Dušan Prelević Prele
